Kad ljubav izda

Gledao je dugo I pušio. To mu je bila peta cigara otkako je stigao. Znao je, to je bila još jedna stvar koju je brojao… znao je brojeve telefona, pločica u svom kupatilu, broj kocki ispred marketa…

Više nije bila lepa. Ono njeno se izgubilo. Delovala mu je tako glupo, tupavo I bezobrazno. Mislio je da će je uvek voleti I nije ni sanjao da će on biti onaj pametniji. Njena kosa se nije promenila, njene oči ostale su iste, ali bila je tako ružna. Prznica I razmažena kravetina, pomislio je. Prenerazio se od svojih misli! On to nikada ne bi smeo da pomisli! Nikada! Nikad ne bi izgovorio!

–          Ti si, Milane, glup! Meni treba neko ko će da me vodi! Ko će da… da me razume! Ti čak ni ne pričaš više! Ti ne pričaš uopšte! UUuuh! , prodrala se besno.

–          Ja sam uvek bio takav… , reko je skromno I izdahnuo. Pomislio je: ,, Kako te volim’’.

–          Ne razumem, ostavi me! Evo ti I prsten I sve! , zazvonio joj je telefon. Brzo ga je uzela u ruke I prekinula zvonjenje.

Toliko je Milanu puta pomenula njega da je bilo nemoguće ne znati ko je zove I zašto je njeno ponašanje gore nego inače. Da. Nego inače. Mazohizam? Možda.

On je njen bivši dečko. Čudan lik, u žargonu bi ga nazivali prema ženskom polnom organu. Laskavac, prevrtljivac, ali pruža kratkotrajno sve što devojci treba. Onda se izgubi sa pričom kako je veran svojoj nekoj drugoj devojci. I kako je voli. Jednom joj je rekao: ,,Ne mogu da verujem kako si se zapustila. Koža ti je ispucala’’. Zvala ga je još million puta nakon toga. ,,Ko zna sa kim si sve spavala’’, I posle toga. I posle svega. A Milan… Milan je bio majmun. Dobar, fin, vaspitan, ali nedovoljno loš, a ona nedovoljno dobra da ode od njega, pusti ga da je preživi I nađe svoju sreću.

Gospođa Bovari.

Kada je hodala, činilo se da sa sobom vuče neki gust, težak vazduh. Kosa nije lepršala, stajala je isto tako pokorena nekom težinom I gustinom… maglom koja se seče nožem.  Njen lenj pogled, ugašeni sjaj u njemu tumarali su… okolo…negde.

Ona bi otišla, ali je previše lenja. Odlučila sam da ću da budem srećna, ovako, lakše je biti nezadovoljan nego tragati za srećom. Odlučila je, ali nije bila. Možda nikada neće.

Mislila je stalno o tome da joj je potreban neko da je povuče. Sama nije umela, nije imala snage, nije želela… Nije imala volje. Bilo bi odlično kada bi bila sreća jedan obrok I da se može servirati na tanjiru. Uh, kako bi to bilo super. Taj obrok morao bi već neko da spremi I servira, ne bi ona to mogla sama.    

Volim da vozim, mislila je smeškajući se i gazila gas. Nekad bi je Milan gledao pun neke sreće… Sada je isto ono teško i gusto u njemu, isto ono što nju obavija. Mogao bih ceo život da provedem s njom, pomislio je i tada mu navreše suze na oči. Znao je kakvo bi to bilo mučenje, ali nije smeo da pomisli na mučenje koje bi osetio kada bi ona otišla.  Velikim bolom je povio svoju ljubav i kao majka oplakivao dete koje joj pred očima umire.