Studen(tsk)i život


–       Sine, šta ćeš da upišeš? Pravni ili Ekonomski?

–          Pa tata… ja sam spremila prijemni za Filološki…

–          Za profesorku?

–          Da, za profesorku srpskog! Podigla sam obrve i veselo odgovorila sva ponosna na pitanje moga tate, koji me je bez obzira na тo što sam ćerka, dakle žensko dete, oslovljavao sa sine.

Na zidovima moje sobe bili su zalepljeni oni žuti papirići, znate oni što su samolepljivi  pri vrhu? Podsetnici svih vrsta- od stihova soneta, godina, pisaca… I jedan veliki crveni rokovnik… u njemu sam pisala sve što mi je bilo potrebno za prijemni. Pomalo smotano, ja sam prijemni spremila. Uslov za studiranje je bio da upadnem na budžet, jer ne bismo imali odakle da platimo školarinu. Upala sam na budžet na čak dva univerziteta! I izabrala sam Univerzitet u Beogradu.

Mazohizam?

Mislila sam da je to garancija da ću učiti od najboljih.

Sećam se jedne rečenice svoje drugarice:

–          Jao, videla sam danas u troli kako studenti drže glave oborenim! Jao, Nevena, i ja jedva čekam da izgledam kao pravi student!

Plašila sam se toga. Ta rečenica mi je i dan danas ostala urezana u sećanje. Danas kada sam student apsolvent još uvek je držim u svesti.

No, ubrzo je postalo zanimljivo,a još brže postalo je teško. Ne gradivo, već uslovi i okolnosti.

Filološki fakultet …

Filološki fakultet je…

Filološkom  fakultetu se morate bezrezervno dati. Knjige ćete nalaziti od starijih studenata, koje često ne moraju da budu još uvek važeće, knjige ćete kopirati, nalaziti ih na slatkim izvorima znanja. Profesori daju literaturu kao da je na dohvat ruke, ponekad čisto i da biste ih i sami iznenadili upornošću da istu nađete. Bibliotekari… Hm. Mislila sam da su to ljubazna lica. Daleko od ljubaznog, daleko od lica. Samo ponekad, tek da ne znate šta da mislite o njima, budu uslužni+fini.

Šalteruša. Mica- ubica. Krca, sekretar na Katedri za srpski jezik, pola čovek, pola brada. Gorštak.

I sve to bude deo nas – optimista, idealista, zanesenjaka.

Studentski život. Više studentski nego život. Jednom smo pravile grašak, moja cimerka i ja, od već spremljenog graška. Skuvaš, jedeš, dospeš vode, skuvaš, jedeš sistem. Marija je stalno donosila palačinke, prazne. I sve je to bilo lepo.

ALI.

Došli smo do ‘kraja’. Neki su završili, neki ne. Odjednom nam profesori masovno daju priznanje o tome da je džabe sve i da nam treba još jedna godina, čuj, mastera. Dakle, posle četiri godine u okviru kojih stičemo neophodne BODOVE za predavanje u školi. Od neophodnih 36, ja imam bez mastera 42. Ok. Ajde.

Master- predavanja dva meseca (ponedeljak, četvrtak, petak) košta 1200e. Ok. Ajde.

Probaće majka da digne refinansirajući kredit sa osiguranjem od gubitka posla.

Posao.

5000e košta. Može se dobiti i preko veze- kumovska je posebno u modi ili preko direktorove švalerke. Nije garantovan pun fond časova.

Nema posla. Trafika? Daj šta daš. Barem mogu knjige da čitam dok radim.

Pitam se… Kada samo postali ovakvi? Da li u našem kukolju ima žita? Ko su ti ‘školovani’ ljudi i odakle im smelost da naplate? Uostalom šta naplaćuju- svoj trud, preporuku, vezu?

Moram da priznam da sam razočarana, a plašim se da ću se tek razočarati. Imam utisak da se društvo urušava, samouništava, jednako kao i društveni moral, svest i savest njegova.

Gde smo pogrešili?

 

 

sad teacher

Advertisements

4 comments

  1. Poznajem jako dobro filološki (anglistiku), mada nisam na kraju njega završila, ostavila ga na pola … 🙂
    Glavu gore. Ne prestaj da se boriš.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s